Korisničko ime: Lozinka:




alt text

Pošalji odgovor 
Tema: Sulejman Velicanstveni
29-08-2012, 17:26 PM
Post: #1
Sulejman Velicanstveni
Ne volim turske serije, ali ova mi je jako dobra i bas je pratim.
Volim tu povijest, ratove, borbe za krunu, ma sve smile1

Gleda tko?

Offline
Sviđa mi se Citiraj odgovor
02-09-2012, 20:03 PM
Post: #2
RE: Sulejman Velicanstveni
Malo je preteciozno ovo nazvati povijesnom serijom.........

Doduše ima neke veze s poviješću, slijedu otprilike povijesne činjenice i moglo bi se reći čak da su i objektivni ali sve je to u drugom planu pred spletkama na dvoru i u haremu...............

Kad smo kod toga moram reći da me Aleksandra/Hurem živcira, pobili joj familiju i prodali je u roblje a ona se ponaša kao sponzoruša i to još neka razmažena, bolesno ljubomorna i uopće nemogučeg ponašanja........

Nije mi nešto ni lipa, npr lipša je od nje majka od mustafe ili ropkinja Marija..

Offline
Sviđa mi se Citiraj odgovor
02-09-2012, 20:08 PM
Post: #3
RE: Sulejman Velicanstveni
Pa ok, moramo imati na umu da je ovo serija i da će se više posvetiti haremu i njegovom ljubavnom životu i spletkama, ali opet u pozadini je povijest i slične teme, što je samo jedan veliki plus.

Sama scena, kostimi i cijeli set je stvarno odličan smile1

Offline
Sviđa mi se Citiraj odgovor
07-09-2012, 20:58 PM
Post: #4
RE: Sulejman Velicanstveni
Joj gledam ja ovo čudo!smile3

Baš to što si napisao, kostimografija, set, scena, finoća!smile1

Sviđa mi se ta bajkovita atmosfera.smile1

croatia

Offline
Sviđa mi se Citiraj odgovor
07-09-2012, 21:30 PM
Post: #5
RE: Sulejman Velicanstveni
Pa dobro da si se javila rofl
Meni je odlična ta serija, a ne preferiram turske serije smile3

Hurem mi je super lik, iako je malo nestabilna rofl

Offline
Sviđa mi se Citiraj odgovor
07-09-2012, 21:32 PM
Post: #6
RE: Sulejman Velicanstveni
Meni je ta žena čas simpatična, čas nije. Ima neku čudnu ekspresiju lica, čas mi je lijepa, a čas ružna. Čudna neka biljka.smile3

U konačnici vjerujem nesretan lik. Pomalo mi je i žao nje.

croatia

Offline
Sviđa mi se Citiraj odgovor
[-] Ovaj post se sviđa:
iskra
07-09-2012, 21:54 PM
Post: #7
RE: Sulejman Velicanstveni
Pa ustvari i nije nesretna.
Hurem je bila žena koja je jedina postigla da joj sultan na kraju postane vjeran, čak je sudjelovala i u vladanju dinastije i postala Valide sultanija smile3

Jesi vidjela ovo, rofl

[Image: 24355127314370946341217.jpg]

Offline
Sviđa mi se Citiraj odgovor
07-09-2012, 21:54 PM
Post: #8
RE: Sulejman Velicanstveni
SULEJMAN je svoju ljubav prema Rokselani, osim ljubavnim stihovima, iskazao i kroz iznos apanaže koja joj je bila odobrena. Sve žene u haremu od valide sultanije do najniže džarije (robinje) primale su dnevne novčane iznose (mevadžib), namenjene za njihove lične potrebe.

Sultanija Hafsa je tokom Sulejmanovog boravka kao namesnika u Manisi primala iznos od 200 akči dnevno. Taj iznos je, izvesno, povećan kada je Sulejman zauzeo osmanski tron, ali tačan iznos nije zabeležen. Pedesetih godina 16. veka, Sulejman je svojoj voljenoj ženi odobrio iznos apanaže od 2.000 akči, što je do tada nezapamćena suma (sultani su primali iznos od 1.001 akče dnevno, a uobičajeni iznos koji su primale konkubine koje su rodile prinčeve bio je 30 do 40 akči). Ovaj visoki iznos je u narednom periodu, posle Sulejmanove smrti, bio rezervisan samo za pojedine valide sultanije, dok su supruge i konkubine potonjih sultana uglavnom primale iznos od 1.000 akči dnevno. To je samo još jedna u nizu potvrda Sulejmanovog posebnog odnosa prema Hurem i njegove želje da joj na sve načine udovolji.

Pored ličnog uticaja na sultana, Hurem je imala udela i u delu državnih poslova, i to u domenu diplomatije. Iako lično nije bila ni u jednoj diplomatskoj misiji, ona je vodila diplomatsku prepisku u sultanovo ime. Često je razmenjivala pisma sa poljskim kraljem Žigmundom I, kao i sa njegovim sinom i naslednikom Žigmundom II. Smatra se da je mir koji je vladao između Osmanskog carstva i Poljske u Sulejmanovo vreme najvećim delom rezultat njenih diplomatskih napora, te da je sultan pregovore o miru, i to ne samo sa Poljacima, vodio uglavnom preko svoje supruge (i u ranijim periodima određene uticajne žene su sudelovale u mirovnim pregovorima).

Nurbanu sultanija, supruga Sulejmanovog i Hureminog sina i naslednika prestola Selima II, inače Venecijanka poreklom, bila je u diplomatskoj prepisci sa Katarinom Mediči.
Hurem sultanija je vodila prepisku i sa sultanom, sestrom safavidskog vladara šaha Tahmaspa. Ta prepiska je naročito intenzivirana nakon sklapanja mira u Amasiji (1555. godine), koji su, kako se može zaključiti na osnovu pisama koje ove dve žene razmenjuju, obe strane želele da održe.

Hurem sultanija je trag u istoriji Osmanskog carstva ostavila i svojim zadužbinama. Ona je prva žena u čije ime je izgrađena jedna džamija u prestonici (džamija Haseki Sultan u Istanbulu), a za čiju je izgradnju bio zadužen slavni osmanski arhitekta Sinan. Džamija Haseki Sultan je prvo delo neimara Sinana posle njegovog postavljenja na položaj glavnog carskog arhitekte 1538. godine.

U prestolnici je, u sultanijino ime, izgrađen i hamam, koji se za razliku od džamije nalazi u neposrednoj blizini Hipodroma, na liniji Carska palata, džamija Aja Sofija (kao prva carska džamije u Istanbulu) i Hipodrom (At Mejdani), gde su se, u Sulejmanovo vreme, odvijale sve značajnije ceremonije i proslave u prestonici. I ova građevina imala je cilj da pokaže koliko je sultanija bila odana veri, s jedne strane, i koliko su ona sama, kao i drugi članovi carske porodice, vodili računa o svojim podanicima. Sultanijina posebna briga za podanice sultana iskazana je strukturom samog kupatila, koje se sastoji iz dva dela: ženskog i muškog.

Pored zadužbina u prestonici, Sulejman je u Huremino ime izgradio i zadužbine u Meki i Medini, dok je ona sama naložila gradnju velikog zadužbinskog kompleksa u Jerusalimu.

Offline
Sviđa mi se Citiraj odgovor
07-09-2012, 22:00 PM
Post: #9
RE: Sulejman Velicanstveni
Todd kaže  Pa ustvari i nije nesretna.
Hurem je bila žena koja je jedina postigla da joj sultan na kraju postane vjeran, čak je sudjelovala i u vladanju dinastije i postala Valide sultanija smile3

Jesi vidjela ovo, rofl

Iskreno, nisam znala.smile1

Duda.rofl

croatia

Offline
Sviđa mi se Citiraj odgovor
07-09-2012, 22:01 PM
Post: #10
RE: Sulejman Velicanstveni
Duda u 15. st rofl

Offline
Sviđa mi se Citiraj odgovor
[-] Ovaj post se sviđa:
iskra
07-09-2012, 22:08 PM
Post: #11
RE: Sulejman Velicanstveni
Daj još zakelji koji zanimljivi tekst poput ovog ako naiđeš na koji.smile1

croatia

Offline
Sviđa mi se Citiraj odgovor
07-09-2012, 22:33 PM
Post: #12
RE: Sulejman Velicanstveni
Budem smile1
Ovo sam slučajno naletio.

Offline
Sviđa mi se Citiraj odgovor
[-] Ovaj post se sviđa:
Lena
08-09-2012, 07:35 AM
Post: #13
RE: Sulejman Velicanstveni
Todd kaže  Pa ustvari i nije nesretna.
Hurem je bila žena koja je jedina postigla da joj sultan na kraju postane vjeran, čak je sudjelovala i u vladanju dinastije i postala Valide sultanija smile3

Jesi vidjela ovo, rofl


kako se postize da muskarac kojeg volis bude vjeran??ne znam
bez obzira u kojem stoljecu zivimo.

ne gledam seriju, ali ju gledaju skoro svi drugi. drustveni zivot mi trpi od ponedjeljka do petka izmedju 8 i 10 h.
haha

Offline
Sviđa mi se Citiraj odgovor
08-09-2012, 10:39 AM
Post: #14
RE: Sulejman Velicanstveni
O Sulejmanu i počecima vladavine

Evo našao sam odlične tekstove o Sulejmanu i Hurem.

KADA je 1520. godine, posle smrti sultana Selima I, na presto stupio njegov sin Sulejman, jedan savremenik je rekao "Lav umre, dođe nam jagnje". Naredne decenije pokazaće koliko je pogrešio.

Sulejman, sin Selima i Hafse, rođen je 1494. godine u Trapezuntu, gde je njegov otac u to vreme bio namesnik. Sa sedam godina započinje školovanje u palati Top kapi u Istanbulu, gde uči jezike (smatra se da je pored osmanskog turskog, govorio arapski, persijski, čagatajski i srpski), filozofiju, matematiku, osnove vojne strategije, ali stiče i borbene veštine (mačevanje i slično).

Prema nekim svedočanstvima, oduševljavao se delom Aleksandra Makedonskog, nadahnjujući se idejom da i on postane car "Istoka i Zapada". U ovom periodu se verovatno upoznaje i sa Ibrahimom, Grkom iz Parge, koji je dankom u krvi doveden u carsku palatu, gde je započeo proces njegovog obrazovanja kao paža i "sultanovog roba". Ovo prijateljstvo će obeležiti prve decenije Sulejmanove vladavine.

O poreklu Sulejmanove majke postoje izvesne nedoumice. U istoriografiji preovladava mišljenje da je bila Tatarka sa Krima, kćerka hana Mengeli Giraja, mada se to u novije vreme osporava. Postoje čak i mišljenja da je bila srpskog porekla, ali to nije naučno dokazano.

Sulejman je jedini osmanski vladar u periodu od Murata I (1362) do Ahmeda I (1603), koji je na presto stupio mirnim nasleđivanjem, bez sukoba sa braćom. U trenutku smrti, Selim je, čini se, imao samo jednog sina. Ne zna se šta se dogodilo sa njegovim drugim muškim potomcima, ali se pretpostavlja da je odlučni i okrutni Selim to pitanje rešio još za života, ostavljajući olakšan put odabranom nasledniku. Sulejman je imao sestre Hatidžu i Bejhan, udatu za Ferhad-pašu, jednog od visokih dostojanstvenika Porte.

Kao mladić od 15 ili 16 godina, još za života svoga dede Bajazita II, Sulejman je najpre dobio na upravu sandžak Bolu, ali je njegov stric Ahmed smatrao da je time učinjen ustupak Sulejmanovom ocu, a Ahmedovom bratu Selimu, tj. da su otac i sin preblizu, te da to Selimu daje prednost u borbi za presto u odnosu na njegovu braću. Ahmed je uspeo da izdejstvuju da mladi Sulejman bude iz Bolua poslat u Kafu, na Krim. Ipak, to nije zaustavilo Selima da se odlučno razračuna s braćom, a na kraju i ocem, te da iz borbi oko prestola izađe kao pobednik.

PLAMEN IZ SABLJE
U uvodu svojih zvaničnih akata Sulejman je pisao: "Ja, sultan i padišah Sredozemlja, Crnog mora, Rumelije i Anadolije, zemlje Ruma i Karamana, zemalja Zulkadra, Dijarbekira, Kurdistana i Azerbejdžana, Persije, Damaska i Alepa, Egipta, svetog Jerusalima, slavne Meke i svetle Medine, svih arapskih zemalja, Jemena i Džede, tatarske teritorije, kao i brojnih drugih zemalja osvojenih nesavladivom silom mojih svetlih predaka i mojih velikih prethodnika, kao i velikog broja zemalja koje je osvojila moja sablja iz koje izbija plamen".


Selim stupa na osmanski presto 1512. godine, a mladi Sulejman, kao prestolonaslednik, odlazi kao namesnik u Manisu, što je u to vreme bila uobičajena praksa kod Osmanlija.

Vest o smrti svoga oca Sulejman prima kao namesnik u Manisi. Kao što je to bio običaj, vest o smrti sultana Selima, koji je umro na putu između Istanbula i Jedrena, držana je u tajnosti dok prestolonaslednik stigne do prestonice i preuzme vlast. Preuzimajući kormilo, novi sultan pokazao se promišljeno izdašnim u darivanju janičara (tzv. poklon za stupanje na presto). Takođe, bio je dovoljno mudar da kao velikog vezira zadrži starog Piri Mehmed-pašu, Selimovog poverenika od 1518. godine, koji je bio odlično upućen u sve državne poslove i na koga se novi vladar mogao apsolutno osloniti.

Sulejman dolazi na čelo osmanske države 1520. godine, kao deseti osmanski sultan, čija je vladavina od 46 godina najduža u šestovekovnoj istoriji Osmanskog carstva. Osmanska tradicija ga uvažava ne samo kao ratnika, koji je proširio granice Carstva od Atlantskog do Indijskog okeana, već i kao vladara rešenog da izvrši kodifikaciju osmanskih svetovnih zakona (kanuna). Otuda i njegov turski nadimak Kanni - Zakonodavac.

Nadimak Veličanstveni (Magnifiljue) stekao je, u prvom redu, zaslugom francuskih putopisaca, koji su bili oduševljeni savršenom disciplinom u osmanskoj vojsci, u čijim logorima, kako su tvrdili, nije bilo opijanja, kockanja, svađa i tuča, kao što je to bio slučaj u onovremenim vojnim logorima na Zapadu. Ne sme se izgubiti iz vida ni činjenica da upravo za vreme vladavine Sulejmana Zakonodavca Francuzi i Turci postaju čvrsti saveznici u borbi protiv cara Svetog Rimskog carstva, Karla V, a to će savezništvo opstati i u potonjim vekovima.

Mladi Sulejman je ispravno procenio da svoj autoritet mora potvrditi na bojnom polju, te tako uveriti vojsku, vezire i narod da je dostojan osmanskog prestola. Odrastao je u senci oca Selima, kome je turska tradicija dodelila nadimak Grozni (Yavuz), čoveka koji je u jarosti svojeručno davio nepoćudne vezire i osvajača koji je pokorio istočnu Anadoliju i stavio tačku na postojanje Mamelučkog sultanata u Egiptu. Time je postao i zaštitnik muslimanskih svetih mesta Meke i Medine, kao i baštinik titule halife.

Sulejman, prema svedočenjima savremenika, nije bio ratničke prirode. Sklon filozofiji i poeziji (ostao je poznat pod pesničkim pseudonimom Muhibi), stupivši na presto znao je da mora potisnuti taj deo svoje ličnosti, te iskazati odlučnost i hrabrost ratnika. Mletački izaslanik na Porti, Danijele Ludovizi, opisao je sultana Sulejmana sledećim rečima: "On je visok stasom, mršav, orlovskog nosa, zemljane boje kože, zdrav, prgav, potišten, više sklon dokolici nego poslu, pravoveran kao musliman i u svojim navikama nepokvaren. Njegov duh nema živosti, razboritosti, kreposti, koje bi odgovarale onolikom carstvu". I on je pogrešio.

Offline
Sviđa mi se Citiraj odgovor
08-09-2012, 10:40 AM
Post: #15
RE: Sulejman Velicanstveni
SVESTAN teškoća koje nosi pohod na Istok, usled teškog terena s jedne, i naročitih problema koje je sa sobom nosilo ratovanje protiv muslimana šiita, a ne sunita što su bili Osmanlije, Sulejman se, pri odabiru cilja za svoj prvi ratnički pohod, okreće onima koje su muslimanski vladari smatrali "prirodnim" neprijateljima - hrišćanima u Evropi.

Moćna ordija napustila je prestonicu i zaputila se ka evropskim provincijama Carstva sredinom maja 1521. godine. Samo nekolicina najodanijih sultanovih saradnika znala je za konačni cilj pohoda - osvajanje Beograda, "kapije Ugarske".

HroniČari su zabeležili da se Sulejman, još kao mladić koji stiče znanja iz istorije sveta, zarekao da će povesti svoju vojsku na "Beograd, Rodos, Maltu i Jajce", što su mu njegovi preci ostavili u amanet. Prva osmanska opsada Beograda odvijala se 1440. godine, nakon prvog pada Despotovine Srbije (1439), dok je drugi put pod zidinama Beograda poklekla vojska moćnog vladara Mehmeda II Osvajača (1456). Sulejman je bio na putu da ostvari cilj nedostižan njegovim prethodnicima.
KARAVAN OD 3.000 KAMILA
FERHAD-PAŠA, jedan od vezira kupole i carski zet, uspešno ugušivši pobunu u Siriji, došao je na evropsko ratište vodeći karavan od 3.000 kamila. Na beogradsko ratište bio je doveden i najmanje jedan slon. Hroničar Sulejmanovog pohoda zabeležio je da su pod noge ovog slona bacani zarobljenici, da ih izgazi.

Nije poznat tačan broj vojnika u osmanskoj vojsci koja se otisnula put Beograda. Neki izvori pominju 200.000, ali je taj broj svakako preteran. Čini se da su procene iz mletačkih izveštaja, koje govore o 30.000 vojnika i još 70.000 neregularnih jedinica (zaduženih za pljačku, razaranja, pustošenja, ali i poslove poput teglenja i održavanja topova, čišćenje puteva i izgradnje mostova, potkopavanje bedema, brige oko provijanta, itd.), najpribližniji stvarnom stanju. Ostalo je zabeleženo i da je epidemija koja je zavladala u osmanskom logoru uzela svoj danak, te da je broj na kraju bio i nešto manji. Kopnenu vojsku, regrutovanu iz svih provincija Carstva, pratilo je i 40 brodova koji su preko Bosfora i Crnog Mora uplovili u Dunav.

SvedoČanstva savremenika govore da se činilo kako se sultanu nikud ne žuri. Jahao je polako, sa čestim prekidima radi odmora i lova, kao da je u mislima bio negde daleko. Verovatno je u tim trenucima još smišljao odgovarajući plan napada. Brižljivo je vođen i dnevnik, kao da sultan Sulejman nije želeo da prepusti zaboravu ni najsitniji detalj svog prvog pohoda. Pomenuti dnevnik je odoleo vekovima i danas predstavlja dragoceno svedočanstvo o padu Beograda.

Bilo je potrebno gotovo mesec dana da moćna osmanska vojska stigne do Sofijskog polja. Tu su se već mogli nazreti prvi obrisi taktike kojoj je Sulejman rešio da pribegne radi ostvarenja svog glavnog cilja. Još ranije je upućena prethodnica od dva odreda akindžija, čiji je zadatak bio da svojim brzim upadima pripreme teren za osvajanje. Jedan odred je krenuo put Vlaške, odakle su upadali na teritoriju Erdelja, dok je drugi imao zadatak da pustoši po Sremu.

POKLON DESPOTU STEFANU
PRIHVATIVŠI vazalne obaveze prema kralju Žigmundu, despot Stefan Lazarević početkom 1404. od Ugara dobija na upravu Beograd. Posle smrti despota Stefana 1427, njegov naslednik, despot Đurađ Branković, morao je da, prema prethodnom dogovoru, vrati Beograd ugarskom kralju. Despot Đurađ posle toga započinje gradnju svoje nove prestonice, Smedereva.


UnutraŠnja situacija u Ugarskoj bila je tada veoma teška. Usled nesloge velikaša, gde je najžešću opoziciju mladom kralju Lajošu II predstavljao erdeljski vojvoda Jovan Zapolja, kao i nedostatka finansijskih sredstava, odbrana južnih granica bila je potpuno zapostavljena. Ni pomoći nije bilo niotkuda: car Svetog rimskog carstva Karlo V bio je zaokupljen protestantskim pokretom u Nemačkoj i ratom protiv Francuza u Italiji. Austrijski nadvojvoda Ferdinand bio je suviše slab da odbrani i sopstvenu zemlju, a papa Lav Dž zaokupljen kako potresima u Crkvi, tako i Italijanskim ratovima. Mlečani nisu bili voljni da se upuste u skup i neizvestan rat sa Osmanlijama. Jedino je bilo realno očekivati da poljski kralj Žigmund, stric Lajoša II, priskoči u pomoć Ugarskoj. Da bi tu nameru osujetio, Sulejman šalje protiv njega snažan odred Tatara.

Napredujući od Sofije prema Nišu, sultan je naredio rumelijskom beglerbegu Ahmed-paši da prvi krene sa svojom vojskom. Njegov cilj bio je grad Šabac (Zaslon), koji su Osmanlije osvojile u pohodu 1459, da bi ga ugarski kralj Matija Korvin preoteo 1476. godine. Ubrzo zatim, hiljadu janjičara, na čelu sa smederevskim begom Husrevom poslato je da zauzmu Zemun, radi lakšeg pristupa Beogradu.

Još pet dana se nije znalo kuda će krenuti sam sultan s glavninom vojske. Početkom juna, u selu Ramaći, u Gruži, naredio je velikom veziru Piri Mehmed-paši da sa 20.000 konjanika i 50 topova pođe u opsadu Beograda, dok se on sam, s ostatkom trupa, uputio ka Šapcu. Nije putovao ni četiri dana, kad mu je 7. jula stigla vest: "Grad Bujirdelen (turski naziv za Šabac) je pao".

"Po zauzeću grada", čitamo u dnevniku Sulejmanovog pohoda, "sto nevernika na broju bili su hrana sjajnom maču". Kako navode ugarske hronike, više branilaca nije ni bilo. Ostala su sačuvana svedočanstva o njihovoj rešenosti da se ne predaju do poslednjeg čoveka, te su pre sopstvene pogibije ubili sedam stotina osmanskih vojnika. Sultan je u šabačku tvrđavu uveden kroz špalir glava poginulih branilaca, pobodenih na koplje.

Prvi cilj je tako ostvaren. Došao je red i na Beograd.

Offline
Sviđa mi se Citiraj odgovor
08-09-2012, 10:41 AM
Post: #16
RE: Sulejman Velicanstveni
O Hurrem...

STORIJA vladavine sultana Sulejmana Zakonodavca ne može se u potpunosti sagledati bez priče o njegovoj robinji i životnoj saputnici, koja će mu, van ustaljenih osmanskih dinastičkih običaja, postati i zakonita supruga, Rusinki Aleksandri (ili Anastasiji po nekim izvorima). Ova žena koju će Istok nazvati Hurem sultanijom (od persijske reči hurram, što znači vedra, vesela), a zapad Rokselanom, ostala je zapamćena kao jedna od moćnijih žena 16. veka, te kao jedna od onih koje su svojim postupcima značajno uticale na tok istorijskih zbivanja.

Aleksandra Lisovska, kći pravoslavnog sveštenika, rođena je na samom početku 16. veka, u zapadnoj Ukrajini, koja je tada bila deo Poljske. U prepadu Tatara na njen rodni kraj, petnaestogodišnja Aleksandra je odvedena najpre u Kafu, na Krim, a odatle u Istanbul, na pijacu robova, gde je kupljena za carski harem. Može se samo naslućivati kakvu je unutrašnju dramu morala da preživi devojka, dovedena u jedan potpuno strani svet, gde ne poznaje veru, jezik, ljude, običaje...
MAJKE U PRATNjI PRINČEVA
ČIM bi rodila sina, konkubina bi sticala poseban položaj, ali više nije odlazila u sultanovu ložnicu. Ovo pravilo je uvedeno da bi se sprečilo da se oko prestola bori više sinova iste majke. Svaka majka princa bila je zadužena za podizanje i vaspitavanje svog sina. Kad bi stekli punoletstvo (što se po odredbama šerijatskog prava poklapa sa sticanjem polne zrelosti), mladi prinčevi bi dobijali na upravu sandžak u anadolskom delu Carstva, gde su se učili veštini vladanja. U pratnji prinčeva koji su odlazili u te provincijske dvorove, obavezno su se nalazile i njihove majke.

Kada stupa na osmanski presto, Sulejman sa svojom konkubinom Mahidevran (poznatom pod nadimkom Gulbahar, Prolećna ruža) ima tri sina i kćer. Kao pravi izdanak svoje loze, gde je višeženstvo prvenstveno bilo u funkciji obezbeđivanja potomstva i opstanka dinastije, a ne emotivnog ili seksualnog uživanja, i on se prepuštao čarima najlepših devojaka u njegovom haremu. Ipak, činjenica da je sa Mahidevran (koja je bila čerkeskog porekla) imao više sinova, suprotno pravilu "jedna konkubina-jedan sin", koje je od vladavine Mehmeda II Osvajača (1451-1481) vladalo u dinastiji Osmanlija, svedoči da je još u ranoj mladosti rešio da sledi sopstveni put.

Iako malobrojni, izvori svedoče da je Sulejman bio veoma odan majci svoje dece. Voleo je da vreme provodi u krugu porodice, okružen nežnošću, ljubavlju i pažnjom. Međutim, upravo kad se pobedonosno vraćao sa beogradskog ratišta, stizale su mu jedna po jedna vest da je epidemija u prestonici odnela živote njegovo troje dece u svega mesec dana. Preživeo je samo jedan sin, Mustafa, u to vreme šestogodišnji dečak.

Vrativši se u Istanbul, obuzet nesrećom koja se obrušila na njegovu porodicu, Sulejman zatiče Mahidevran slomljenu i neutešnu. I negde baš u tom trenutku, kako to samo život može da izrežira, zapaža robinju sitne građe, jarko crvene kose, čiji je osmeh, čim bi se pojavila, obasjavao sve prisutne. Savremenici svedoče da Aleksandra nije bila lepa, ali je sultanu u tim teškim trenucima prijala njena vedrina, njen zvonki glas i nežne reči koje mu je šaputala. Mahidevran je pala u zaborav, a nova miljenica dobija ime Hurem.

Sa Hurem će započeti nova epoha osmanske istorije, koju će potonji istraživači nazvati "sultanatom žena". Malo po malo, reč po reč, korak po korak, Hurem je gradila svoj položaj i svoj uticaj, brižljivo i ženski vešto.

MURAT I PRINCEZA MARA
PRVI osmanski sultani sklapali su dinastičke brakove sa hrišćanskim i muslimanskim princezama iz država u njihovom okruženju. Poslednji takav brak sklopljen je 1435. godine između osmanskog sultana Murata II (1421-1451) i srpske princeze Mare, ćerke despota Đurđa Brankovića. Murat tada kao miraz uz Maru dobija oblasti Toplice i Dubočice.


U narednih deset godina, Hurem će Sulejmanu roditi petoricu sinova: Mehmeda (1522), Selima (1524), Abdulaha (1525), Bajazita (1526), i Džihangira (1531), kao i kćer Mihrimah (1523). Pošto 1533. godine, sultanija Mahidevran odlazi u Manisu, kao pratnja svom sinu prestolonasledniku Mustafi, koji tamo postaje namesnik, Hurem uspeva da carski harem prebaci iz Stare palate, u kojoj se do tada nalazio, u Top Kapi Saraj, tj. Novu palatu.

PoŠto je zauzeo Carigrad 1453. godine, sultan Mehmed Osvajač gradi palatu na mestu današnjeg Istanbulskog univerziteta (na trgu Bajazit), da bi se 1467. godine preselio u Novu palatu, izgrađenu na obali Zlatnog roga, nazvanu Top Kapi saraj. Tom prilikom ženski harem ostaje u Staroj palati, dok su u novu palatu dovođene samo odabrane miljenice. I u Sulejmanovo vreme, harem na čijem je čelu bila njegova majka Hafsa (koja prva nosi titulu valide sultanije, što bi u zapadnoj terminologiji odgovaralo tituli kraljice majke), ostaje u prvo vreme u Staroj palati. Verovatno je, u skladu sa ondašnjim običajima, u Staroj palati boravila i sultanija Mahidevran sa sinom Mustafom.

Hurem uspeva da izbori svoje stalno mesto u palati Top Kapi, čime je svakako porastao i njen uticaj na sultana. Pošto 1534. godine umire sultanija Hafsa, Hurem postiže još jedan uspeh, te postaje zvanična Sulejmanova supruga. Brak je sklopljen po svim šerijatskim propisima, uz veliko slavlje u prestonici.

Savremenici su zabeležili da je Hurem bila omražena, kako u haremu i u carskoj palati, tako i među stanovništvom prestonice. Zamerali su joj prevelik uticaj na sultana, te tvrdili da ga je omađijala seksualnim činima i ljubavnim napicima i da mu podriva autoritet. Nema pouzdanih podataka o odnosu između nje i valide sultanije, ali se na osnovu nekih posrednih vesti naslućuje da joj Hafsa nije bila sklona, ali isto tako ni dovoljno moćna da je ukloni iz života svoga sina. Kada je Hafsa umrla, Hurem je imala potpuno otvoren put da postigne svoj cilj: apsolutnu dominaciju nad sultanom i Carstvom.

Offline
Sviđa mi se Citiraj odgovor
08-09-2012, 10:41 AM
Post: #17
RE: Sulejman Velicanstveni
HAREM osmanskog vladara, koji je imao strogu hijerarhiju i predstavljao vrstu škole za devojke koje su tamo dovedene, predviđao je stroga pravila ponašanja, koja su sve konkubine, do Rokselaninog vremena, poštovale.

Međutim, crvenokosa Hurem odlučila je da mnoga pravila izmeni. Ona je prva majka jednog princa koja ne odlazi sa svojim sinom kada on biva postavljen za namesnika u provinciji. Princ Mehmed je 1542. postavljen na službu u Manisi, ali Hurem, za razliku od njenih prethodnica, a verovatno pod izgovorm da je njenom najmlađem sinu, princu Džihangiru potrebna stalna lekarska nega, jer je rođen grbav, ostaje u prestonici, pored Sulejmana.

Ni kada su narednih godina u svoja mesta službovanja poslati Selim i Bajazit, njihova majka ne odlazi sa svojim sinovima. Hurem je, međutim, često posećivala sinove u gradovima gde su bili na službi. Tako je 1543. bila u poseti kod Mehmeda u Manisi, kao i kod Selima u Konji. Godinu dana kasnije, zajedno sa kćerkom Mihrimah i zetom Rustem-pašom odlazi u Bursu, gde je Selim pozvan na porodično okupljanje koje je trajalo četrdeset dana. U martu 1547. Hurem i Džihangir provode mesec dana u Manisi, kod Selima, koji je tamo premešten na službu posle smrti svoga brata. Verovatno je odlazila i u posetu kod Bajazita, u mesta njegovog službovanja, Kutahju i Amasju.
OBNOVA ZEMALjA VERE
U JEDNOM od svojih pisama upućenih Sultani, sestri safaviskog vladara, Hurem naglašava da raniji pohodi na safavidsku teritoriju nisu vođeni da bi se "razorile zemlje islama", već da bi se "obnovile zemlje Vere, i da bi se okitila kuća Božjeg zakona", što se odnosi na Sulejmanovo osvajanje Bagdada (1534), koji je bio prestonica sunitskog Abasidskog halifata, kao i na to da je on naredio da se izvrši restauracija groba Abu Hanife, osnivača jedne od četiri kanonske versko-pravne škole u islamu, i to one koju je sledila dinastija Osmanlija.

Činjenica da je ostala u prestonici, omogućila je Hurem da svom suprugu bude ne samo oslonac i izvor ljubavi i nežnosti, već i njegov glavni savetodavac, kao i osoba od poverenja koja ga je izveštavala o svim značajnim događajima za vreme njegove odsutnosti sa dvora. Verovatno je prvobitno ulogu pouzdanog informatora imala sultanova majka, sultanija Hafsa, a Hurem je preuzima posle njene smrti (1534).

Protoku vekova odolela su pisma koja su Sulejman i Hurem razmenjivali kada bi on odsustvovao iz prestonice. Prva Huremina pisma, iz treće decenije 16. veka, pisana su učenim, kićenim stilom, koji nije mogao odgovarati njenom znanju osmanskog turskog jezika u tom periodu. Izvesno je da ih je, po njenom nalogu, a svakako poštujući njene želje i pretvarajući njene misli u zvučne rečenice, pisala učena osoba, verovatno jedna od viših haremskih službenica, koja je bila u sultanijinoj ličnoj službi.

Kako je vreme odmicalo, pisma postaju ličnija, te je očigledno da je sama Hurem u dovoljnoj meri savladala kako jezik, tako i arapski alfabet, kojim se osmanski jezik pisao.

Prva sačuvana Huremina pisma potiču iz 1526. godine, iz perioda kada je Sulejman boravio na ugarskom ratištu, pre i posle Mohačke bitke. "Dušo moje duše, moj gospodaru", pisala je sultanija, "pozdravi onome koji daje slast usnama zaljubljenih; hvala njemu koji ispunjava žarom glas voljenih; želje onome koji pali kao reči žudnje; beskrajna vernost onome čija je prilika kao anđeoski uvojci; ... slava onome koji pred vojskom drži barjak pobede; onome čiji je poklič: 'Alah, Alah' prihvaćen na nebu; njegovom veličanstvu mome padišahu kome Bog pomaže"...
ZABAVA DO MILE VOLjE
JEDAN dobro obavešteni zapadni savremenik opisao je Sulejmanov harem sledećim rečima: "Tu on drži veliki broj mladih robinja, hrišćanki koje su prevedene u islam ili su ostale u svojoj veri. One su neprekidno zatvorene, a nadgledaju ih naročite čuvarke od kojih se svaka brine za po deset devojaka. Sultan uzima onu koja mu se dopadne i dva meseca je drži odvojenu, pa se s njome do mile volje zabavlja. Ako neka od njih ostane trudna, uzme je za ženu, a onu kojoj se to ne desi uda za nekog od svojih ljudi na položaju i obdari je bogatom odećom. Robinje, pak, koje mu se ne svide car razuda ne obeščastivši ih. Gotovo svi prethodni sultani držali su se ovog običaja. Sadašnji sultan, međutim, sve svoje robinje odreda udaje kao device da bi ostao veran svojoj ženi".

U drugom pismu iz istog perioda, takođe se iskazuje njena ogromna ljubav i čežnja prema sultanu, ali se iz poslednje rečenice pisma naslućuje da je ono pored ljubavnog, imalo i još poneki cilj. "Moje Jusufovo lice, moj šećerni govoru, milosrdni, osećajni sultanu, Ti koji znaš kako je to biti daleko od svoje ljubavi, treba da pročitaš suru o Jusufu (biblijskom Josifu). Kada je Tvoje časno pismo bilo pročitano, tvoji robovi Mir Mehmed, Tvoj sin i Mihrimah, Tvoja kći, počeli su da plaču. Njihove suze su me obuzele, kao da ima razloga za žalost u porodici. Tvoj sin Mir Mehmed, Tvoja kći Mihrimah, Selim Han i Abdulah šalju Ti svoje pozdrave i ljube prašinu po kojoj hodaš. Ti me pitaš zašto sam ljuta na Ibrahim-pašu. Čućeš sve o tome kada nam dobri Bog omogući susret. Zasada isporuči paši naše pozdrave. Nadamo se da će ih prihvatiti".

U jednom drugom pismu, napisala je: "Volela bih kad ne bi sledio ničije savete i kad ne bi zaboravio svoje odane sluge." U pojedinim pismima, Hurem bi dozvolila sebi i izlive strasnih emocija. "Kunem se Bogom", pisala je, "da dan i noć izgaram u vatri za Tobom".

Gotovo svi Sulejmanovi biografi se slažu da je najbolji dokaz njegove ogromne ljubavi prema Hurem sadržan u njegovoj poeziji, koju piše pod nadimkom Muhibi.

"Moja intimna družbenice, moje sve na svetu, moja ljubavi, moj sjajni mesecu,

Moja bliska, prisna prijateljice, moje sve na svetu, kraljice lepotica, moja gospodarice,

Gospodarice mog Egipta, moj Josife, moje sve na svetu, kraljice moga srca

Moj Stambole, moj Karamane (vilajet u Anadoliji), moja zemljo rimskih careva,

Ako umrem, Ti si moj ubica, o bezdušna, neverna ženo...", pevao je Sulejman svojoj dragoj.

Offline
Sviđa mi se Citiraj odgovor
08-09-2012, 10:41 AM
Post: #18
RE: Sulejman Velicanstveni
[Image: feljton_310x186.jpg]
Hurrem i Ibrahim

SULEJMAN je svoju ljubav prema Rokselani, osim ljubavnim stihovima, iskazao i kroz iznos apanaže koja joj je bila odobrena. Sve žene u haremu od valide sultanije do najniže džarije (robinje) primale su dnevne novčane iznose (mevadžib), namenjene za njihove lične potrebe.

Sultanija Hafsa je tokom Sulejmanovog boravka kao namesnika u Manisi primala iznos od 200 akči dnevno. Taj iznos je, izvesno, povećan kada je Sulejman zauzeo osmanski tron, ali tačan iznos nije zabeležen. Pedesetih godina 16. veka, Sulejman je svojoj voljenoj ženi odobrio iznos apanaže od 2.000 akči, što je do tada nezapamćena suma (sultani su primali iznos od 1.001 akče dnevno, a uobičajeni iznos koji su primale konkubine koje su rodile prinčeve bio je 30 do 40 akči). Ovaj visoki iznos je u narednom periodu, posle Sulejmanove smrti, bio rezervisan samo za pojedine valide sultanije, dok su supruge i konkubine potonjih sultana uglavnom primale iznos od 1.000 akči dnevno. To je samo još jedna u nizu potvrda Sulejmanovog posebnog odnosa prema Hurem i njegove želje da joj na sve načine udovolji.

Pored ličnog uticaja na sultana, Hurem je imala udela i u delu državnih poslova, i to u domenu diplomatije. Iako lično nije bila ni u jednoj diplomatskoj misiji, ona je vodila diplomatsku prepisku u sultanovo ime. Često je razmenjivala pisma sa poljskim kraljem Žigmundom I, kao i sa njegovim sinom i naslednikom Žigmundom II. Smatra se da je mir koji je vladao između Osmanskog carstva i Poljske u Sulejmanovo vreme najvećim delom rezultat njenih diplomatskih napora, te da je sultan pregovore o miru, i to ne samo sa Poljacima, vodio uglavnom preko svoje supruge (i u ranijim periodima određene uticajne žene su sudelovale u mirovnim pregovorima).
SULTANIJE U DIPLOMATIJI
HUREM nije jedina žena iz dinastije Osmanovića koja se istakla u diplomatskim poslovima. Mara Branković je po nalogu svog posinka, sultana Mehmeda II Osvajača pregovarala o miru sa Mlečanima nakon osmanskog zauzimanja Skadra 1479. godine. Nurbanu sultanija, supruga Sulejmanovog i Hureminog sina i naslednika prestola Selima II, inače Venecijanka poreklom, bila je u diplomatskoj prepisci sa Katarinom Mediči, dok je sultanija Safija (pretpostavlja se arbanaškog porekla), majka Mehmeda III bila u prepisci sa engleskom kraljicom Elizabetom I, sa kojom je razmenjivala i poklone. Ostalo je zabeleženo da je Elizabeta Safiji poslala svoju sliku optočenu dijamantima, dok je Safija uzvratila sa dve raskošne, svilene haljine. Osmanske sultanije su bile i u kontaktu sa stranim izaslanicima na Porti, preko svojih službenica, koje su vršile posredničku službu. Te službenice su uglavnom bile jevrejskog porekla.

Hurem sultanija je vodila prepisku i sa sultanom, sestrom safavidskog vladara šaha Tahmaspa. Ta prepiska je naročito intenzivirana nakon sklapanja mira u Amasiji (1555. godine), koji su, kako se može zaključiti na osnovu pisama koje ove dve žene razmenjuju, obe strane želele da održe.

Hurem je igrala značajnu ulogu i u darivanju safavidskog princa, Elkas Mirze, brata šaha Tahmaspa, koji je 1547. godine potražio utočište na osmanskom dvoru. Deo poklona je bio izrađen sultanijinom rukom, čime se iskazivala naročita počast i velikodušnost Osmanlija prema "gostu". Elkas Mirza je Osmanlijama, koji su se u to vreme spremali u novi pohod protiv Safavida, bio veoma značajan, i kao izvor obaveštajnih podataka i kao potencijalna pretnja vlasti šaha Tahmaspa.

Hurem sultanija je trag u istoriji Osmanskog carstva ostavila i svojim zadužbinama. Ona je prva žena u čije ime je izgrađena jedna džamija u prestonici (džamija Haseki Sultan u Istanbulu), a za čiju je izgradnju bio zadužen slavni osmanski arhitekta Sinan. Džamija Haseki Sultan je prvo delo neimara Sinana posle njegovog postavljenja na položaj glavnog carskog arhitekte 1538. godine.

Pored džamije, kompleks izgrađen u ime sultanije Hurem (završen 1551) obuhvata i mekteb, medresu, imaret, bolnicu i fontanu. Ovo je u svoje vreme bio najveći zadužbinski kompleks u Istanbulu, posle zadužbina Mehmeda II Osvajača i Sulejmanovog kompleksa (džamija Sulejmanija sa pripadajućim objektima).

Zanimljivo je da kompleks nije izgrađen u centru prestonice, već u kraju koji se naziva "Ženskim trgom" (verovatno je prva namena džamije bila da u nju odlaze žene iz tog dela grada), gde u blizini nije bilo nijedne carske džamije. Smatra se da je ova lokacija pažljivo odabrana radi kreiranja njenog "imidža" u javnosti, kao i slike koju je čitava dinastija želela da stvori o sebi. Ako se u prvim decenijama Sulejmanove vladavine mnogo polagalo na javne ceremonije i raskošan život na dvoru, drugi deo njegove vladavine obeležen je nastojanjima da se bogatstvo i moć dinastije iskažu kroz bogougodna dela, kao što je izgradnja zadužbina.

U prestonici je, u sultanijino ime, izgrađen i hamam, koji se za razliku od džamije nalazi u neposrednoj blizini Hipodroma, na liniji Carska palata, džamija Aja Sofija (kao prva carska džamije u Istanbulu) i Hipodrom (At Mejdani), gde su se, u Sulejmanovo vreme, odvijale sve značajnije ceremonije i proslave u prestonici. I ova građevina imala je cilj da pokaže koliko je sultanija bila odana veri, s jedne strane, i koliko su ona sama, kao i drugi članovi carske porodice, vodili računa o svojim podanicima. Sultanijina posebna briga za podanice sultana iskazana je strukturom samog kupatila, koje se sastoji iz dva dela: ženskog i muškog.

Pored zadužbina u prestonici, Sulejman je u Huremino ime izgradio i zadužbine u Meki i Medini, dok je ona sama naložila gradnju velikog zadužbinskog kompleksa u Jerusalimu.

Offline
Sviđa mi se Citiraj odgovor
08-09-2012, 10:43 AM
Post: #19
RE: Sulejman Velicanstveni
Ibrahim - gospodar i rob

DVE ličnosti, ili dvoje miljenika, kako Sulejmanovi biografi vole da ih nazivaju, obeležili su prve decenije vladavine sultana Zakonodavca. Pored njegove žene Hurem, čiji će se uticaj osećati i u potonjim decenijama, značajna ličnost u sultanovom životu, kao i u državi i na dvoru, bio je Ibrahim-paša, sin siromašnog ribara iz grčkog mesta Parga, na Jonskom moru, koji je postao carski zet, a dostigao i najviše položaje u osmanskoj državi.

Osmanski hroničari su zabeležili da je Ibrahim imao drugačiji razvojni put od većine dečaka dovedenih u osmansku državu dankom u krvi. Iako je iz rodnog mesta odveden na isti način kao i mladići koji će se kasnije obrazovati na sultanovom dvoru, dvorovima provincijskih namesnika ili, oni najmanje srećni ili sposobni, na seoskim imanjima u Anadoliji, Ibrahima, izloženog na tržnici robova u Manisi, odmah je zapazila i kupila neka bogata udovica. Pružila mu je dom i najbolje obrazovanje.

Ibrahim se upoznao sa delima grčkih filozofa, arapskih astronoma, lekara i matematičara, naučio je strane jezike (govorio je persijski, grčki, italijanski i srpski jezik). Bio je izuzetno nadaren muzičar, koji je svojom violinom mamio oduševljenje, osmehe i uzdahe.
SVADBA DEVET DANA
PREMA opisima Mlečana koji su u to vreme boravili u Istanbulu, svečanost kojom se proslavljala svadba Ibrahima i Hatidže trajala je punih devet dana. To je bila prilika ne samo za veselje, koje je odisalo raskošom, pa čak i rasipnošću, već i da se pokaže snaga i moć osmanske dinastije. Veselju je prisustvovalo i 8.000 janičara, koji su svi dobili novčane darove. Sulejman je naredio da mu se na Hipodromu podigne drveni čardak pokriven olovom kako bi mogao neprimećen da posmatra svadbeno veselje.

Legenda dalje navodi da je mladi Sulejman, pošto je došao na mesto namesnika u Manisi, jednom prilikom šetao gradom i ugledao mladića svojih godina, kako božanstveno svira violinu. Princ je nadarenog muzičara odmah uzeo u službu, i tako započinje prijateljstvo koje će potrajati naredne dve i po decenije.

Sulejman svom novom štićeniku i prijatelju poverava službu glavnog sokolara na dvoru u Manisi, a posle Sulejmanovog stupanja na presto Ibrahim postaje nadzornik Sulejmanove lične odaje (has oda baša), osoba od najvećeg poverenja i najbliža sultanu. Istakao se prilikom zauzimanja Beograda i Rodosa, te se kasnije sultan za gotovo sve važne državne poslove prvo konsultovao sa Ibrahimom.

Kada je posle povratka sa pobedonosnog, ali krvavog pohoda na Rodos u zimu 1522/23, Sulejman odlučio da je vreme da se, u zasluženu penziju, povuče stari Piri Mehmed-paša, dotadašnji veliki vezir, Ahmed-paša, drugi vezir Porte i najglasniji među članovima Divana, smatrao je da po svim pravilima i zaslugama to mesto pripada njemu.

Međutim, sultan se rešio na neočekivani potez: mesto velikog vezira dodeljuje svom prijatelju, čoveku sa kojim je proveo mladalačke dane, u koga je imao puno poverenje i koga je nazivao svojim bratom: Pargaliji Ibrahim-paši.

Svoje čvrsto uverenje da je Ibrahim najpouzdaniji od svih ljudi kojima je bio okružen Sulejman iskazuje time što, pored titule velikog vezira, svom miljeniku dodeljuje i zvanje beglerbega Rumelije, koje je imalo poseban ne samo vojni, već i simbolički značaj. Titula gazije, islamskog borca za veru mogla se steći samo na evropskim ratištima protiv hrišćana, a u kojima je jedan od glavnih aktera bio upravo rumelijski beglerbeg.

SAFAVIDI TRN U OKU
SAFAVIDI su dinastija turskog porekla koja je početkom 16. veka zavladala prostorima današnjeg Irana i Azerbejdžana. Ideološka osnova države Safavida bio je šiitski islam (za razliku od sunitske osmanske države). Dve države su u periodu 16-18. veka bile u gotovo neprestanim ratnim sukobima, promenljivog ishoda.


Svoje veze sa carskom porodicom Ibrahim će učvrstiti venčanjem sa Sulejmanovom sestrom, sultanijom Hatidžom 1523. godine. Iako ima istoričara koji smatraju da identitet njegove supruge nije poznat, kao i onih koji navode da je u trenutku dobijanja položaja velikog vezira, već bio oženjen i to kćerkom baš defterdara (ministra finansija) Skender-čelebije, većina istraživača smatra mletačke izveštaje o venčanju Ibrahima i Hatidže apsolutno verodostojnim.

Sultanova sestra je bila poznata po svojoj lepoti, obrazovanju, duhovitosti... Sem što je dobio za suprugu izuzetnu ženu, Ibrahim-paša je ovim brakom dobio još uticajniju poziciju na Porti, a što je možda probudilo u njemu neke nedosanjane ambicije. Posebno blizak odnos imao je sa Sulejmanovim najstarijim sinom, princom Mustafom, koji će se uz Ibrahima učiti i ratničkim veštinama i državničkim poslovima. Iako obojica izuzetne ličnosti, splet istorijskih okolnosti, ali verovatno i njihovi postupci, dovešće do toga da obojica tragično završe, po naređenju čoveka koji je bio gospodar njihovih života i smrti.

Ibrahim-paša je bio poznat po svojim dobrim vezama i bliskim odnosima sa evropskim izaslanicima na Porti. Mletački poslanici nazivali su ga „Ibrahim Veličanstveni“. Istorija beleži njegovo prisno prijateljstvo sa bogatim trgovcem Alvizom Gritijem, najuticajnijim članom mletačke zajednice u osmanskoj prestonici, vanbračnim sinom mletačkog dužda Andrea Gritija. Alvizo, kome je majka bila Turkinja, u vreme velikog vezira Ibrahim-paše postaće jedan od najuticajnijih ljudi na Porti.

Alvizo Griti će krajem treće i početkom četvrte decenije 16. veka biti jedan od najistaknutijih osmanskih diplomata, da bi čak bio postavljen i za sultanovog namesnika u Ugarskoj. Njegovo ubistvo u močvarama Erdelja 1534. godine označiće i početak kraja „Ibrahimove ere“.

Offline
Sviđa mi se Citiraj odgovor
08-09-2012, 10:44 AM
Post: #20
RE: Sulejman Velicanstveni
Pogubio sinove Mustafu i Bajazita samo kako bi prvi Hurremin sin naslijedio krunu

CARSKA ordija 1552. ponovo kreće na Iran. Iz logora u severnoj Anadoliji, sultanu je upućen poverljivi izaslanik Rustem-paše koji ga izveštava da njegov najstariji sin Mustafa kuje zaveru protiv svoga oca, a da ga vojska u tome ohrabruje i podržava. On čak sultanu prenosi reči koje se, navodno, čuju među trupama: "Sultan je prestar i nesposoban da predvodi vojsku, presto treba da preuzme njegov zakoniti baštinik, čemu se protivi jedino Rustem-paša. Zbog toga bi valjalo skinuti veziru glavu, a starog sultana poslati u Dimotiku da se odmara".

Sultan potom kreće na Persiju, u svoj dvanaesti pohod, okružen velikom svitom, i u pratnji svojih sinova Selima, Bajazita i Džihangira, da na krvavoj pozornici do kraja izuče nauk vladanja. Sulejman se ulogorio u blizini grada Ergeli, stare Arhelaide, gde mu se pridružio i princ Mustafa. Princ je na očev poziv 6. oktobra 1553. došao pod njegov šator, praćen vezirima i uz glasno klicanja janičara. Kad je bez pratnje stupio u sultanski šator, mutavci su ga zgrabili i zadavili. Princ je uzalud prizivao očevu milost. Pobijeno je i nekoliko vojnih starešina odanih Mustafi.

Kako bi se sprečila pobuna janičara, za prinčevu smrt okrivljen je Rustem-paša. On pada u sultanovu nemilost, pa mu je oduzet carski pečat. Svrgnuti Rustem, ogorčen i zaprepašćen, nije razumeo igru koja mu je nameštena. Međutim, vešta i moćna Rokselana, uspela je 1555. da svoga zeta vrati na položaj velikog vezira koji je on zadržao sve do smrti, 1561. godine.

SVI SULTANOVI POHODI
TOKOM svoje četrdesetšestogodišnje vladavine, sultan Sulejman Zakonodavac predvodio je trinaest pohoda, od toga osam u srednjoj Evropi, dva na Sredozemlju i tri na Istoku, protiv Safavida. Turski istoričari su izračunali da je 2.745 dana svoje vladavine (oko 7,5 godina) proveo izvan prestonice na pohodima, te da je prešao 43.000 kilometara. Osmanska teritorija je sa 6.557.000 kvadratnih kilometara, koliko je iznosila u vreme njegovog oca Selima I (1512-1560) uvećana na 14.839.000 u Sulejmanovo vreme. Sredinom 16. veka, Osmansko carstvo bilo je podeljeno na 21 pašaluk i 250 sandžaka.


U surovom nadgornjavanju za presto sad su ostali samo Huremini sinovi, Selim i Bajazit. Bolešljiv i osetljiv, Džihanigir je odmah posle Mustafinog ubistva pao u postelju i više nije ustao. Umro je krajem 1553. godine.

Od dvojice potencijalnih prestolonaslednika, Bajazit je bio sposobniji, obrazovaniji, veštiji u vojnim stvarima i ophođenju sa ljudima. Selimu je na upravu bila poverena Manisa, a Bajazitu Kutahija. Oba grada se nalaze na jednakoj udaljenosti od prestonice, što znači da u prvo vreme posle Mustafinog ubistva, Sulejman ne daje prednost nijednom od dvojice sinova. Hurem-sultanija, pak, svu svoju umešnost i veštinu usmerava ka novom cilju: da Bajazita ustoliči kao naslednika osmanskog trona. U tom cilju je i izdejstvovala povratak Rustem-paše Opukovića na mesto velikog vezira.

Dok je Rokselana bila živa, dva princa nisu, makar otvoreno, ulazila u sukobe. Međutim, ona umire 1558. godine, najverovatnije od vodene bolesti, i ostavlja Sulejmana skrhanog od bola, a sinove u bespoštednoj borbi za prevlast.

Otvoreni sukob između pretendenata započeo je 1559. godine. Oko njih su se odmah okupile grupe visokih dostojanstvenika i begova, koji su sebi stvarali pozicije, nadajući se pobedi jednog ili drugog kandidata za presto. Selimovi ljudi su, čini se, bili veštiji u plasiranju pogrešnih informacija, koje su neprestano stizale do Bajazita. Ovaj, pak, verujući u svoju premoć, upustio se u otvoreni sukob sa bratom, a kada je video da gubi na bojnom polju, utočište traži na safavidskoj teritoriji. Šah Tahmasp, večiti rival Osmanlija, jedva je dočekao ovakav razvoj događaja. Nesrećnog princa, u prosjačkom ruhu, za nekoliko tovara blaga vraća kući. Bajazit je u očima svoga oca i čitave vojske postao izdajnik, a sa izdajnicima se postupalo na jedini mogući način.

Tako, sultan Sulejman u novembru 1561. godine naređuje pogubljenje ne samo Bajazita, nego i sve petorice njegovih sinova, od kojih je najmlađi imao svega tri godine. Selim ostaje jedini naslednik loze Osmanovića.

Sultan Sulejman na Zapadu poznat kao Veličanstveni, na Istoku kao Zakonodavac, preminuo je na svom trinaestom "uzvišenom pohodu", tokom opsade Sigeta, na ugarskom ratištu u jesen 1566. godine. Za sobom je na prestolu ostavio sina Selima (1566-1574), u osmanskoj tradiciji nazvanog Sarhoš (Pijanica), čije je vladavinu snažnim pečatom svoje moćne ličnosti obeležio poslednji Sulejmanov veliki vezir, Mehmed-paša Sokolović.

Sulejman je sahranjen u svojoj velelepnoj zadužbini, džamiji Sulejmaniji, istoj onoj u kojoj je u za nju sagrađenom posebnom turbetu sahranjena i njegova voljena Hurem sultanija. Za sobom je ostavio Carstvo koje se prostiralo na tri kontinenta, ali u kome već u tom trenutku, u drugoj polovini 16. veka, počinju da se primećuju prvi znaci krize i opadanja.

Na prestolu se smenjuju nesposobni sultani, zavisni od svojih žena, majki ili vezira. Osmansko carstvo nikada više neće doseći snagu iz vremena Mehmeda Osvajača (1451-1481) i Sulejmana Zakonodavca. "Veličanstveno stoleće" bilo je završeno.

Offline
Sviđa mi se Citiraj odgovor
Pošalji odgovor 

« Next Oldest | Next Newest »






Odi na forum:

Vrijeme na forumu: 01-11-2014, 15:37 PM